Dmitrij Sedov: Kako su američki bankari koristeći Hitlera srušili Britanski imperiju

Hitler obmanuo ne samo Staljina

Okolnosti priprema za rat nikada ne prestaju da budu predmet javnog interesovanja. Postoje teme koje su sasvim tabu i čijeg se razmatranja može latiti jedino hrabar istraživač. U te teme, na primer, spada učešće međunarodnih cionističkih krugova u podizanju nacističke Nemačke, a kasnije – izdaja s njihove strane jevrejskog stanovništva preostalog pod vlašću nacista. To je i pitanje o Holokaustu, i pitanje uloge u Holokaustu međunarodnog cionizma. Mi ćemo se još pozabaviti tom temom, a za sada u svetlu približavajuće 70. godišnjice od početka Velikog otadžbinskog rata sovjetskog naroda 1941-1945. godine osvrnimo se na davnašnju, reklo bi se, proučenu istoriju „minhenske zavere“. Sovjetska istoriografija odavno je i ubedljivo pokazala - da su anglosaksonci, u prvom redu Velika Britanija, od samog početka Hitlera pripremali za ulogu dželata SSSR-a. Zarad toga oni su dosledno ustupali nacistima teritorije između Nemačke i Sovjetskog Saveza, približavajući dvojicu antagonista za čeoni sukob. I ovde je vrlo interesantna preraspodela uloga između anglosaksonaca. Postoji rašireno mišljenje da je uvlačenje Amerike u rat usledilo maltene neočekivano i da američko društvo to i nije naročito želelo. U SAD su vladala široko rasprostranjena izolacionistička raspoloženja. I u suštini, iščupavši se iz Velike depresije američko društvo se tradicionalno bavilo samim sobom u predosećanju „boljih vremena“. Međutim, upravo je nezadrživo povećavanje ekonomske moći SAD vladajućim krugovima postavilo zadatak širenja svog uticaja u svetu.

Rastućoj ekonomiji SAD bili su potrebni sirovinska tržišta i proširene mogućnosti plasmana, što su oni razumeli kao projekciju svoje oružane sile na druge regione sveta. Međutim, ma u koju stranu okrenuli Amerikanci, svuda su naletali na britansku zastavu. Sve je „karte“ pokupovala Britanska imperija. To je bolje od svih shvatio Frenklin Delano Ruzvelt – organizator izlaska SAD iz Velike depresije, čovek izvanrednog pragmatičnog talenta, naoružan, uostalom, pragmatičnom rigidnošću američkih vladajućih krugova i sposoban i na najciničniji postupak.

I nigde, ni u kakvim memoarima, nije moguće pronaći indicije njegove najznačajnije ideje da Hitler može postati instrument rušenja britanskog kolonijalnog sistema. Sukobivši Nemačku i Veliku Britaniju, SAD dobijaju novu podelu sveta, u kojoj će njoj pripasti najbolji komadi. Rat za taj sukob bio je jedini način za podelu sveta, jer još ni jedna imperija (osim jeljcinskog SSSR-a) nije dobrovoljno prepuštala ni pedalj svoje zemlje.

Bilo je to „prijateljstvo“ na anglosaksonski način, a kako je ono i „najsrdačnije“, nikakvih dokumetovanih naznaka o tom „naročitom prijateljstvu“ skoro da nije ostalo. Ali je zato ostao plan Čarlsa Gejtsa Doza (Charles G. Dawes) koga ne vole da se sećaju američki i engleski istoričari. A taj je plan prosto neverovatan. Amerika 20-ih godina XX veka još nije umela da misli geopolitičkim kategorijama, ali su postojali ljudi koji su konstruisali „ledolomac“ koji će slomiti britanski kolonijalni sistem i omogućiti SAD da izađu na svetske prostore. Ko su ti ljudi ostaje samo da nagađamo, ali su oni situirali strateško planiranje na decenije unapred.

Plan Čarlsa Doza formalno se nazivao reparacionim planom za Nemačku. Plan je razradio međunarodni komitet eksperata pod predsedavanjem američkog bankara i potpredsednika SAD u periodu od 1925. do 1929 godine, Čarlsa Doza i utvrđen je na Londonskoj konferenciji predstavnika država–pobednica 16. avgusta 1924. godine. Taj plan trebalo je da osigura isplate Nemačke reparacija državama–pobednicima i da olakša da američki kapital ovlada ključnim granama nemačke ekonomije. On je bio usmeren u pravcu obnove vojno-industrijskog potencijala Nemačke i predviđao je odobravanje Nemačkoj u cilju stabilizovanja marke zajma od 200 miliona dolara (pored ostalog 110 miliona od strane američkih bankara). Takođe je predviđano uspostavljanje kontrole saveznika nad nemačkim državnim budžetom, novčanim tokovima i kreditima, železničkim prugama itd.

Plan Čarlsa Doza sadržao je takođe zamisao da se Francuska ukloni od rešenja nemačkog pitanja. Uslovi plana drastično su ograničili mogućnosti Francuske da ubuduće upotrebi sankcije protiv Nemačke.

Utvrđeni su i godišnji limiti plaćanja u prvih 5 godina po 1-1,75 milijardi maraka godišnje, a potom po 2,5 milijarde maraka godišnje, ali nije ograničen ni broj godina u toku kojih treba da budu isplaćene sume, a takođe ni suma isplata. Kao izvor isplata reparacionih doznaka plan je predviđao korišćenje dobiti industrijskih preduzeća i pruga Nemačke, kao i prihode iz državnog budžeta. U periodu važenja plana od 1924. do 1929. godine Nemačka je isplatila reparacije u iznosu nešto više od 10 milijardi maraka, to jest 2,5 puta manje nego što je dobila kredita u tom istom periodu.

Francuska doktrina „ekonomska represija protiv Nemačke“ na taj je način zamenjena anglosaksonskom koncepcijom „obnove nemačke ekonomije“. Franko-belgijska vojska trebalo je da napusti Rajnsku oblast u roku od godinu dana posle Londonske konferencije.

U periodu od 1924. do 1929. godine beležena je stabilizacija nemačke ekonomije. Dvostruko je povećan obim industrijske proizvodnje, i to na novoj naučnoj osnovi. Naročito visoka dinamika beležena je u razvoju mladih industrijskih grana – hemijskoj i elektrotehničkoj. Osvojena je proizvodnja veštačkog benzina i sintetičke svile. A do kraja 20-ih godina Nemačka je po rastu proizvodnje zauzela prvo mesto u Evropi i drugo u svetu (posle SAD). Nemački finansijski kapital uzeo je učešće u 200 internacionalnih monopolističkih organizacija. I upravo je na inicijativu nemačkih magnata 1926. godine osnovan Evropski čelični kartel, koji je pod svojim krovom okupio dve trećine evropskih proizvođača čelika.

Firer je iskoristio pomoć za obnovu vojne industrije. Vojno-industrijski kompleks uvek je bio lokomotiva ekonomije. Ta lokomotiva je stvorena u nacističkoj Nemačkoj pomoću određenih krugova SAD, koji su bili zainteresovani za pojavljivanje u Evropi takve veličine, kao što je Hitler. Amerikancima je za to bilo potrebno deset godina naprezanja usmerenog ka tačno određenom cilju.

A London je plan Čarlsa Doza i dalje tretirao u svetlu suprostavljanja komunizmu. Njegova logika bila je jednostavna – naravno, firer jednom može ući u konflikt i sa Britanijom, ali Britanija ima osiguravajući adut – savez sa Amerikom. A Nemačka ne može odoleti tim dvema državama zajedno. Može se rizikovati odgajajući zver. Rizik je veliki, ali su i ulozi značajni. Crvena Rusija je lakomi kolač. Da li su Englezi razmišljali o onom što je već isplanirao geopolitičar Ruzvelt – o posleratnoj podeli sveta? Bilo kako bilo, oni očigledno nisu dobro procenili ni Ruzvelta, ni Hitlera. Ta su dva političara u tom periodu odigrali uspešnije partije. Malo ko zna da je računica Engleza o korišćenju Nemačke u ratu protiv SSSR-a izgledala nešto drugačije nego što se to smatra. U centru plana za izazivanje sukoba između dve države uvek treba da se nalazi faktor koji će pouzdano funkcionisati kao detonator rata. Jer u protivnom, približavaj ili ne približavaj Hitlera sovjetskim granicama, on može i ne napasti crvenu Rusiju.  

A detonator rata, prema predstavama Engleza, treba da bude konflikt zbog Galicije, koja je ranije pripadala Habsburškoj monarhiji, posle Prvog svetskog rata zauzeta je od strane Poljske, a 1939. godine vraćena u sastav Sovjetskog Saveza. Hitler, koji je anektirao Austriju, po računici Engleza trebalo je da gori od želje za teritorijalnim pretenzijama prema Moskvi, a oni su već znali kako da sve dovedu do otvorenog konflikta.

Čerčil, koji je postao premijer Velike Britanije nedelju nakon početka rata, teško je preživljavao neuspeh. On je učestvovao u razradi niza predratnih planova i nije bio tuđi na Dauning stritu, ali umesto toga da predoči pretenzije SSSR-a, Hitler je napao na Poljsku i, mada garanti Poljske – Francuska i Velika Britanija ni prstom nisu mrdnuli da zaštite svoju saveznicu, Hitler se potom obrušio i na Francusku. To u računicu Engleza uopšte nije ulazilo. Njihove VVS i VPS nisu bile spremne za bitku sa luftvafe i rajhsmarine. Britanska vojska ostavila je francuske saveznike na kopnu i evakuisala se na ostrvo. Prema tome, Hitler nije obmanuo samo Staljina. A potom, sledi sramni za Engleze period učešća-neučešća u Drugom svetskom ratu, gde su oni ispoljili nepobedivu sklonost da zagrebu žar tuđim rukama. Međutim, ni to im nije pomoglo. Britanska imperija je izašla iz tog rata ne toliko kao pobednica, koliko kao imperija koja je pretrpela poraz. Nad Svetskim okeanom podignuta je zvezdano-prugasta zastava, a američka imperija počela se nezadrživo razvijati.

(Fond strateške kulture)